Црква Цвете Петке у Породину

Црква породинска

Село које је постојало на територији данашњег Породина имало је своју цркву сазидану од камена као и друге средњовековне цркве у једној ували која се сада назива „Прњавор“. Не зна се коме је била посвећена нити ко је сазидао. Остаци њених рушевина били су сачувани све до 1869. године када је темељ те цркве растурен и пренет за зидање данашње цркве породиснке. То црквиште је продато прецима Стојана П. Рајковића из Породина.

“Причали су стари људи” да је приликом растурања и преноса темеља те старе цркве нађена нека камена плоча са некаквим натписом, али су је неуки људи разбили и у темељ нове цркве уградили. Тиме је уништен једини доказ који би нам можда нешто више казао о старости те цркве.

После II устанка за време прве владавине кнеза Милоша Обреновића народ села Породина почео се насељавати поред новопросеченог пута Свилајнац-Пожаревац у моравској долини, са брега и увале Прњавор. Како цркву нису имали, ишли су у кушиљевску цркву посвећену св. Пророку Илији која је саграђена пре 1837. године. Она им је служила, све док се породинци нису договорили да у свом селу саграде цркву.

Зидање Цркве

Под руководством тадашњег општинског кмета Ђорђа Бранковића, мештани села откупе место за зидање Цркве, и то на најпогоднијем месту у селу, у средини, источно од пута који смо поменули. Један већи плац од Павла Николића за 50 дуката цесарских, а други мањи од Пауна Микуљевића за 11 дуката цесарских. Плацеви су били један до другог у величини од 0.46 ара. Куповина је извршена 18. децембра 1868. Године. Куповину је обавио кмет општине породинске Ђорђе Бранковић, за потребе цркве у Породину, односно за подизање нове Цркве у Породину. О тој куповини постоје оригиналне тапије потврђене од суда у Пожаревцу које се чувају у црквеној општини у Породину.

Одмах по куповини места за зидање цркве приступило се припремама и зидању цркве, још у зимским данима 1869. године. У то доба пароси породински били су Тодор Божић и Тихомир Миловук. Црква је довршена за време пароха Јанићија Радивојевића, који је дошао на породинску парохију 1870. године и на њој остао пуних 40 година. За време његовог служења на овој парохији, црква је освећена 1872. године. Цркву породинску осветио је Његово Преосвештенство Митрополит Михајло, а посвећена је Светој преподобној мати Параскеви.

Архитектура Цркве

Породинска црква заузима 2 ара, зидана је у мешовитој конструкцији опеке, камена, малтера и дрвета. Зидови су масивни дебљине 60 цм, покривена је бибер црепом, а торањ плехом. Храм је саграђен у облику подужне триконхалне грађевине са звоником на западној страни.  Торањ је висок 21 метар. Унутрашње размере су 14.75 метара у дужину и 7.25 у ширину. Припрата има дужину 3 метра, а олтар 3.25 метра, док је лађа цркве дуга 8 метара. Двоводни кров главног дела грађевине, полуконосни конха и кров на четири воде звоника покривени су црепом. Над припратом је галерија за хор на дрвеним стубовима, али је она новијег датума, вероватно је направљена кад и иконостас 1892 године.

Споља гледано све је подређено изгледу лакоће и склада. Грађевином у целини доминирају чисте и једноставне линије. Само је западно прочеље истакнуто масом звоника. Овим Храм Свете Петке у Породину сведочи да и једноставна решења умеју бити веома ефиксана.

У време кад је црква освећена други парох је био Радивоје Лукић, али се не зна тачан датум његовог доласка. Тачних података нема, зато што су архива и протоколи цркве уништени за време првог светског рата. По казивању Николе Здравковића црква је освећена 1871. године, а први породинац који је био крштен у цркви био је Петар Јовановић.

Унутрашњи радови

Унутрашњи радови у Цркви нису били одмах одрађени. Од 1887. године постојао је део иконостаса без двери и врата са иконама Христовом, Богородичином, св. Јована, св. Параскеве и Распећем. То се може закључити из једног сачуваног инвентара Цркве породинске из 1887. године кога су потписали свештеник Јанићије и Антоније Радивојевић.

Црква породинска сазидана је у романском стилу у облику крста са високим торњем на коме су два звона. Звона су поклонили добротвори цркве породинске Здравко Пауновић (Малкоњ) и Микуљевић Милош из Породина, вероватно још у првим годинама постојања цркве породинске. Породинска црква добија своје унутрашње уређење тек по доласку брата Јанићија Радивојевића и Антонија Радивојевића за пароха II породинског 1887. године.  1892. године започета је израда лепог иконостаса који је очуван до данашњих дана. По речима бившег дугогодишњег благајника цркве породинске Грује З. Јанковића из Породина, иконостас су направили Димитрије Мартиновић и Зарија из Сомбора.

Изглед иконостаса

Изглед иконостаса који је израђен 1892. године је следећи: На врху иконостаса са северне стране великог распећа налази се Мати Божја, а са јужне стране апостол Јован кога Христос љубљаше. Испод распећа је велика икона Свете Тројице, Отац, Син и Свети Дух у виду голуба на земљиној лопти. Са обе стране ове велике иконе налазе се 12 апостола Христових и то овим редом са лева на десно: апостол Варнава, Вартоломеј, Симон, Матеј, Тома и Петар, а затим Павле, Јован, Филип, Јуда, Јаков Алфејев и Јаков Заведејев. Испод њих а повише царских двери је Тајна вечера, а у другом реду са лева на десно су света преподобна мати Параскева, пресвета Богородица, Господ Исус Христос и св. Јован Крститељ. На северним дверима је икона св. Архангела Михајла, на царским пресвета Богородица и архангел Гаврило, а на јужним св. великомученик Георгије. У трећем доњем реду су иконе: Васкрсење Лазарево, жртва Аврамова, Господ Исус Христос на Јаковљевом студенцу са Самарјанком и усековање главе св. Јована Крститеља.

Године 1938.  један уметник, руски емигрант изградио је по жељи верних у удубљењима певница четири иконе: св. Параскеву, св. Архангела Михајла, св, Николаја и св. Јована Крститеља. У припрати повише крстионице налази се икона крштења Христовог.

По инвентару браће Радивојевић пароха породинских, види се да су протоколи рођених, венчаних и умрлих установљени још пре подизања цркве 1866. године, али су на жалост сви уништени.

Богослужбене књиге

Црква породинска је  после освећења имала све богослужбене књиге: 12 месечних минеја, празнични минеј, акатисте, триод посни, пентикостар, св. јеванђеље и апостол, али су те богослужбене књиге на крају Првог светског рата уништене. После Првог светског рата купљене су нове књиге: јеванђеље, апостол, празнични минеј, два октоиха, посни триод, пентикостар, као и један зборник и служебник. Требник Саве Петковића бившег професора карловачке богословије купује парох породински Петар Ф. Гојнић 1932. године.

Обнова Цркве

Године (?) био је јак земљотрес па су зидови цркве породинске на неким местима попуцали. Црква је тада  утегнута гвозденим шипкама, али и дан данас црква попушта у лађи цркве у смеру од југа према северу и то баш повише јужних и северних врата цркве. Црква има троје улазних врата, предња двокрилна врата, а јужна и северна једнокрилна.

Други важнији догађај по цркву породинску догодио се у време мога службовања у цркви породинској после другог светског рата 26. јуна 1951. године у 19:30 часова, услед једне незапамћене олује која је чупала дрвеће из корена. Силан ветар дошао је од југозапада, тако да је у једном налету оборио кров торња са целом кровном конструкцијом. Он је најпре пао на кров лађе храма , а затим одлетео на двадесет метара даље где се и сав поломио. Приликом пада на средњи део цркве направљена је велика штета крову саме цркве. Она је од кише сва прокисла, а малтер са таванице отпао. Због тога се морало брзо поступати да се црква реновира. Како је црква била осигурана код државног осигуравајућег друштва тзв. „Доза“, одмах је тражена накнада штете од завода. После мало дуже преписке и залагања, наплећена је штета 31 951 динар. Са тим новцем и новцем који је црква имала, у рекордном року је реновирана. Том приликом реновирана је и црквена кућа која је такође била оштећена од пада дрвећа на кров.

 У 1960. години црква је поново обновљена. Разлог је био то што су неки крадљивци однели бакарне олуке са крова. Киша је доста правила штету храму, те је морало доћи до обнове. Средства за обнову цркве у овој години набављена су од продаје камења које је црква имала на старом гробљу породинском. Оба пута цркву је оправљао мајстор зидар Драгутин Ј. Катић из Породина.